U NARUČJU NEBESKE MAJKE

         O danu uoči Franjine smrti, Lucija piše:

         “Provela sam gotovo cijeli taj dan uz njegov krevet, zajedno s Jacintom. Kako nije više mogao moliti, tražio je da mi molimo umjesto njega. Poslije mi je rekao:

         “Zacijelo ću mnogo žaliti za tobom u Nebu! Što bih dao da Gospa i tebe ubrzo odnese u Nebo!”

         “Kada je pala noć, pozdravila sam ga:

         “Zbogom, Franjo! Slušaj dobro, ako ove noći odeš u Nebo, ne zaboravi me kada budeš tamo gore!”

         “Neću te zaboraviti, ne! Možeš biti mirna.”

         “I uhvati me za desnu ruku, snažno je stisne i zadrži tako neko vrijeme, gledajući me očima punim suza.

         “Želiš li nešto drugo?”, zapitah ga, dok su i meni tekle suze niz obraze.

         “Ne”, reče mi slabašnim glasom.

         “U trenutku kada je prizor postao previše dirljiv, ujna mi naredi da izađem iz sobe.

         “Onda, Franjo, zbogom! Vidimo se u Nebu!”

         “Zbogom, vidimo se u Nebu!”

         “A Nebo se približavalo... i on odletje u njega, u naručju Nebeske Majke.”